Vreme puzi pokraj nas lažnim nožicama ,
laskavo se prikrada i obavija nas svojim zmijskim telom.
Skreće našu pažnju sa željene fontane snova ,
guši krike slepih izčezavanja u noći
i ceo prizor lagano protiče kraj nas.
Sve prolazi , mi ostajemo
uvek isti glupi i praznoglavo nasmejani.
Postajemo senke naših imena
tu su da nas prate fosili naših sećanaja.
Sve je dosadno , sve je smrtno iprolazno...
Gledam u ostatke sebe na peščanom tlu.
Sada sam prazna ljuštura nečeg što sam bio ja.
Nalazim sebe među bezbroj naprslih školjki i puževih kućica
razbacanih svuda okolo po peščanom tlu.
Vratiću se starim sećanjima , starim promzlim uspomenama ,
pokušaću obuhvatiti svemir umom koji je nekad bio tako mali
kako mi govore moja sećanja iz stomaka.
U stara večna počivališta
neme doline soli i krečnjaka.
Sve će prekriti bela pustinja ,
ostaće samo oskrnavljeni epitaf
nečitko napisanog imena
na nekom od starih zaboravljenih pisama.
Sve je dosadno , sve je smrtno i prolazno...
Нема коментара:
Постави коментар