Мала кућа истргнута од живота остала је празан дом без смеха.
Неки који су били и неки који су остали и неки који су нешто друго постали,,.
Oстала је негде у простору и времену да пркоси идеји лепог , замишљеног.
Oстала је пуна неостварених жеља и снова , за нека друга времена
неке друге људе у некој другој димензији...
Kадкад неки мисрис , неки звук , нека песма
сетиће вас на то да сте били само људи
који су желели , волели , морили и творили...
Све свето и проклето помогло овде не би
да не убијем паса у себи...
Као последња птица која је дуго оклевала
угасила је свећу и полетела у сусрет магнетним пољима.
У сустрет нечему где је безимене силе вуку , где се наде са мраком боре , где умиру последња сећања на чистоту у борби са пролазношћу лете у пркос ништавилу.
Да испуне своју последњу мисију , вољу Божју.
Да оставе аманет пепелу , огњу и ватри све за чим су
људи патили што је постојало само у њиховим мислима
и срцима што је живело и дисало под сунцем у интеракцији са сродним осећањима. Сунце које га је жарило о палило и грејало за ове хладне дане последњих сутони и сати где се у праскозорју ватре и лаве дели људско од безличнога.
Где сва бића од светлости , отета од таме
помогла овде не би да не убијем пса у себи.
Нема коментара:
Постави коментар