Asvaltida

Da li čovek koji u mislima leti daleko
mora da strada ?
Gde je nestalo njegovo nebo?
Tu gde sad u meni leže mrtvi bogovi Asgarda.
Torov malj bezdušno lupa po mrtvim hridinama Nibenlunga.
Njegova munja bezuspešno pokušava da kazni varvarina.
Dok Odinovo oko nemo posmatra prizor ,
veliku dimnu pečurku pred zidinama Valhale.
Sumrak bogova je zašao ,
utihnule su krvoločne zveri ,
vukovi su sada punog stomaka.

I kad pomisliš da si jedan od njih...

Na tromeđu svetova klica života se rađa.
Pod zelenim suncem , krvlju okupanoj zemlji ,
jezerima nafte , rekama istkanim od suza ,
jalovo tle je ipak izrodilo mutanta.
Novi titan je rođen ,
nepoznata sila je organsko i neorgansko spojila
i na opustošenoj planeti nov život stvorila.
Muk bezdana se nadvio nad svim što je ikad stvoreno ,
što je izmišljeno , što je urađeno.
To novom početku ostavlja kraj ,
Početak ovom novom Adamu nudi zaboravljeni raj.
Asvaltida je njegova boginja , Asvaltida je njegova
planeta majka.
U tunelima primitivne svesti gaji ljubav ,
dok gazi preminule bogove rata.
Dok nejasna sećanja iz pređašnjih života naviru
i prvi primitivni instikti se bude...
Jedne stvari je više no ikad svestan
"mašine su ipak nadživele ljude".

Kad pomisliš da si jedan od njih...

Cvetak mali

Čudan osećaj se budi u meni ,
dok gledam u ovaj cvetak rumeni.
Dok ga gledam odbrojavam mu dane ,
kada ću mu očupati grane.
Celog leta ja da radim ,
čupam , sadim i jaja ladim.
Da lebdim u zvučnom cvatu
kroz oblake dima i zalivam ih pivima.
Celog leta ja da sejem
u septembru da se smejem.

Vakum

Vakum smo ti i ja ,
mi smo spona između nepomirenih svetova.
Vakum smo ti i ja ,
mi smo granica spoljašnjeg i unutrašnjega.
Vakum smo ti i ja ,
mi smo pitanje vremena kada će jedno postati drugo ,
a drugo postati istorija.
U bestežinskom prostoru vakuma
mi smo težina bitnog i nebitnoga.
Mi smo pitanje vremena
kada će jedno postati drugo
a drugo ostati istorija.
Mi smo pitanje vremena
kada će oni pobijeni nas radi ,
postati sveci a mi njihova istorija.

Dno ljubavi

Neprijatna tišina i ćutanje...
preminuli sati dosade proleću karaj nas ,
i mi se pravimo da nam je sve jedno.
Znam da nije lako u tvojoj koži ,
znam da nije lako u tvojoj glavi.
Kako i zašto ne pitaš se ,
uzimaš stvari koje ti se same nude ,
ti i ne znaš za bolje.

I ko zna koliko će bludnika
dodirivati tvoje grudi ,
I buncati nežno kroz zube slatkorečive laži ,
hraneći tvoje samosažaljenje.

Prodaješ telo za tuđu mislost ,
i živiš s njome od danas do sutra.
Ostavljam te da lutaš po svetu senki
i tražiš svoj izgubljeni lik.
Od tebe ostaće samo ružna uspomena
bol i krik.

Uvek ista pesma

Uvek ista pesma me zatiče ,
pred vratima njene kuće.
Ona živi u senci bele mantije
iako devica odavno više  nije.
Ona je učaureni leptir ,
koji obitava iza bledog
detinjeg osmeha.
Suze bola su bela odora
njenog proždrljivog ega.
U svom plastičnom zamku
nosi je plima nedorečenih želja i snova...
Što ne može ona  učiniće lova.


Uzima svoju violinu u ruke koja drhti pod stiskom
njenih malih prstiju.
Zavija nad jednoličnom harmonijom života ,
zavija nad njenim slepim očima.
Trune nad 1000 puta istim
odsviranim melodijama.
Mogu se čuti se patnje drvenog srca
koje ispušta u nežnim isprekidanim zvukovima ,
na uvek isti način , s istim izrazom lica
i uvek ista pesma...

Odlazim

Umivam se ,
vodom ispiram
izraz svoga lica.
Za sobom brisem
tragove zgrusane krvi
koju sam dugo pljuvao.
Odlazim , napuštam sve ,
sto pun mrvica , pepeljare
pune pikavaca.
Odlazim , napuštam sve ,
dok sa koplja puštam
poslednje zastave
imperije sunca.

Nemo , gluvo , uvek isto sutra.

Posmatra boje zvukova i mrsti se ,
skida osmeh sa svog lica ,
i traži gršku koja ni postojala nije.
Zaokuplja pažnju pivom i stidi se od sebe ,
gde je nestao svet i gde se sada krije ,
gledao je samo sebe , video je samo sebe ,
mislio je samo na sebe.

Nemo , gluvo , uvek isto sutra ,
samo sećanja i mamurna jutra.

Padao je i grebao , ćupao je i gledao ,
gde je nestao svet ? Gde se krije sad?
Nekad mi je bio tako blizak , nekad tako drag.
Gde su sad ljudi ? da li ih je ikada i bilo?!
Ili su bili samo blede senke primećene
pod 3D naočarima?!

Nemo , gluvo , uvek isto sutra ,
samo sećanja i mamurna jutra.

Na uglu stoji mali čovek
pod lažnim osmehom se krije ,
i sutra , sutra , jebeno sutra ,
bolje da ga i nije.
Slepo hoda , svestan samo sebe ,
uvideo je svoj greh ali ga ne jebe.
Gleda levo , gleda desno ,
i misli da postoji ,
ali svestan je samo straha od ljudi
i panično se boji.

Nemir i nesvet

Ko gospodari svojim iluzijama?
Trčimo i spotičemo se o zamke
istkane od niti naših zlih namera.
Nečije iluzije vode predaleko ,
pogledi im lutajju odsutno ,
dok im se misli u glavama roje
i tope u samoljublju.
Snovi koji vode preko mora
i izblede na svetlosti dana , ž
sa dolarima zalepljenim na čelima.

Tako je kako uvek biva ,
drugi su ubirali plodove
Hristovog raspeća.
Svoju su žrtvu prinosili u novcu ,
svoju su ljubav pretakali u novac ,
tuđom ga krvlju prali i kupovali njime
čistu savest i miran san.

Moć i uticajnost , hronična
upala 21 veka.
Svi prate svoje pseće instikte
i oštre svoje faluse .
Neki još gaje nadu ,
više nisi nevin ni kad sanjaš ,
jer gajiš nešto što će te ubiti ,
gajiš psa koji će te ugrizti.

Etno

Sumorni su snovi otupelih glava
kojima žena i hleb donose utehu.
Isčekivanja su nejasne slike
zagrobnog imanja i primata iz prošlosti.
Sitni strahovi i grabež muva na oznojanom
lepljivom licu , sta ako ne bude sin?

Grki je pelim sve što menja sutra ,
ako sat ne zazvoni na vreme
ili kafa zakasni.
Novine za bezumne sate i TV grobnica
sanjarskog alpinizma.
Luk i rakija ritualno otvaraju ta mala vrata ,
ono što se zove elan.
Soli još ima , vremena još malo
da se izjede sve do poslednjeg zrna.
I kog vraga više?
Dječići nisu siročići .
pastuv je za njivu a kobila za udaju.
i opuste kuća starom igumanu
nema tog tananog glasića da upali sveću domaćinu.

Sarkofag

Tuđim prokletstvom živim
koliko sam umoran i star?
Ne pamtim jer moje liceto ne odaje.
Nosim uspomene na mnoge živote
i tražim sada svoj spokoj i konačni mir.
Prokleto sam bezvredan i mizeran
Kao mumija živim zatvoren u sarkofagu
razjeden mrtvim rekama života.

Vreme me jede , prolaznost kao
neiskapiva reka teće mučnim košmarima.
Nema sunca , zvezde me ne posećuju ovde
na mom dnu.
Poznajem igru senki u tami , jezik buba
i srce tamnih kamenih zidova.
Svoje lice ne poznajem jer ga
dugo nisam video ,
svoj glas ne poznajem jer
ga dugo nisam čuo.
Moje biće trune i suši se
dok čeka dostojnu smrt da dođe.

Nije isto kao pre

Zagrli me još jednom i pokušaj se setiti.
Pokušaj misliti kao nekada pre.
Pročešljavam rukom kroz slapove
tvoje crne kose , više ne znam šta osećam.
Pokušaj sad nemir da oteraš iz mene ,
sada dok zurim u plamičak u tvojim očima
 nije isto kao pre....

Ništa mi više ne pomaže da zaboravim sve.
Sve ovo sada liči na jednu veliku igru
u kojoj nema pobednika.
I dalje se grčenjem mišića i
škriputanjem vilica branimo od istine ,
da smo nestvarni , da smo odnekud pobegli ,
io da smo sada sami...
Očajnički pokušavam da ti skinem
bore s lica i da te volim kao nekada.

Sivi vitez

Posteljina je hladna i odiše svežinom ,
skidam svoj teški viteški oklop i odlažem ga.
Putujem snovima i odlazim daleko
van utvrđenih granica ,
da izgubim i poslednju svest o sebi
i stvarnosti koja me posesivno prisvaja.

Budim se ispunjen strahom , sluđen ,
bolestan , krh i slab.
Zatim stavljam svoj teški oklop na se ,
posmatram sve sa podsmehom na licu ,
ponovo neustrašiv i siv.

Beg od mašte

Možeš li me obaviti svemirom reči
što šapućeš u polutami?
Ili me obmanuti jezikom zveri
što nam tama pred nama ostavlja.

hoćeš li me pokriti plišanim krilom
kad nas napuste zadnje senke sa zidova.
I ovaj lepi prizor u vreme
Dubrovačkih duždova.
Noć će upiti miris naše slane kože
i zaspati tiho kraj nas.
Smokve , čempresi...ponoć kasni
a ti se zadovoljno smešiš...

Oslobodi me

Dođi noćas , poseti me u mom snu.
Izvadi masne fleke iz mojih misli ,
besne odmazde svinja zloslutnica.
Skloni me od slinavih njuški
što rovare po mom mozgu.

Osećam hladne njuškice pacova
dodiruju mi usne , ne mogu bežati.
Oslobodi me , skini mi okove.
Ne daj da mi otmu sjaj ,
ne daj da mi uzmu dušu.

Želja

Treba mi nešto više od reči ,
zamašćenih i davno prožvakanih.
Treba mi nešto više od senki
iscrtanih kredom po vremenu i
prostoru .

Više od praznih iznurenih sećanja
više od maski kamenih osmeha.
Više od dodira , više od maštanja
stvarnije od realnosti i dublje od misli.
Dugo čekam , gledam , traćam vreme uzalud
a kocka je odavno bačena .

La Folly

Duša je večna ako se ne uzda u telo ,
srce je večno ako se ne uzda u razum ,
i ti si večna kao neotelotvorena senka bez duše.
Srce ti je misterija a lice ti je ikona bela.
Ni topla ni hladna niti gorda niti mila
kao kadifa u sedefu pod hladom svile.

Pomalo je tužno moja si vrela ,
ja tvoja otuđena neostvarena želja.
U tebi videh večnost kroz jedan trenutak
a ti u meni večnosti tren.
Kakvom je ironijom prožet naš čulni život.

Ja verujem i potajno se nadam da
deo tebe golica znatiželja.
Da smo na trenutak možda osetili isto ,
ili je to puka obmana.
Možda sukob naivnosti i realnosti _
Nisam baš siguran , niti na čijoj strani je istina.

Da li tvoje srce sluša savet uma ?
Ili je tvoja duša telesna?
da li to sanjar ispituje budnog?
Ili je budan nesvestan svoga sna?
Možda su se zvezde poigrale s nama?
Tvoja večnost  je prošla kroz jedan trenutak ,
moj trenutak traje i sad.

Možda se moja ludost poigrava sa mnom ,
ili je ljubav sanjara prokleta?!
Da li je moja crna ugašena zvezda ustvari obmana ,
ili moj vrt poljskog cveća u srcu ustvari grobnica kosmičkih brodova....?!
Mislim da sam zaljubljen ja ili je to još jedna obmana ,
srca da kuca , duše da diše , sunca da sja
ili sam se možda ipak zaljubio ja.

Divlja Patka

Ko me to noćas budi u snu ili na javi?
Ko joj je to noćas kriv što leži pored mene u tami?
Ko li je probudio , ko li je podigao iz
senke zlokobnog sna?
Šta li smera druga glava dok ona mudra
pokušava da spava?

Podigla je tiha pomama ženstvena ,
dozivala je dolina purpurna.
Purpurna i močvarna dozivala
je divlja prašuma.
Da li je to nužda ili je to htenje?
Sudbina je kruta!

Divlja patka je zaplovila
po mutnoj vodi i po talasima ,
plima je tek počela.
Ševar i trska je teraju da prska
takva je priroda stvari nesnosna.
 

Vidar

Nekad mi je neko rekao ko sam.
Rekao mi je kad sam rodjen i kakav sam.
Poveo me je da pogledam povorke što
ravnodušno hodaju i pevaju posmrtni marš.
Čudio se sto znam da hodam i ne lutam,
sto vidim kuda idem i ne pitam.
Pitao me je vidiš li ponore u koje padaš?
staklene noge kojima hodas?

Nekada mi je neko davno rekao
lice mu ne pamtim a ime mu ne znam.
Od njega je ostao sunčev sjaj
koji je zbrisao srebrne suze sa mog lica
kao sto noc zbriše i smeni topli letnji dan.

Kosovo 1999

Kuće u plamenu dop u kamenu.
Ratuju crveni baroni protiv narko kartela
Dileri protiv svojih dojučerašnjih
bosova.
A u polju nigdeni Miloša ni Murata.
Ratuju oni koji su ga prodali
protiv onih koji su ga kupili.

Tamo gde spava Milutinova glava
prave buku i podižu svoju ruku
bestidna bića što sahranjuju mit.
Po moštima svetih volovi razvlače ralo
padaju vekovi slave za jedan dan.
Dok Božur pruža svoj crni cvet
iz aleje osiromašenog uranijuma.

Ne , nismo mi potomci onih junaka
mi smo sinovi onih što su pobegli sa bojišta.

Neki novi Judejci

O braćo mudra i stara što nazvaste
vekove vekovima i brojeve ciframa.
Što izrodiste razumom logiku
i stvoriste pismo sveto i vekovno.
Zar dozvoliste da  mamona
zatami svetlost u srcima
i prodaste jagnje belo
od Boga dato od Boga povereno?

Zar jos uvek pravite divovsku
porodicu linijom ženskog ocinstva?
Zar nam nije Bog otac a majka
zemlja plodna i rodiva?
Ili vam je otac sujeta
obmana i mamona.
Zar vam nije žao vaše braće
što vam zid oplakuju i vlaže ga suzama.
Što cuvaju svim srcem grad svoj nebeski ,
onih sto čuvaju cara Davida u srcima
koji se iz dana u dan odupire Golijatu
i plače zidom zbog dece troletnje
sa gas maskama i žene svete sa puskom u ruci.

Dok vi novcem i zlatom širite obmane vekova
i stvarate veštacki raj samo vama podoban
samo vama podesan i samo vama pokoran.
Znajte da je kula Babilonska srusena
i da onaj koji je otrpeo da ga prevarite
nije pobedjen , niste ga nadmudrili.
Nego vam se smeje sto prodaste
Cara mudrog Solomona pod Judinom zastavom.

Mrtve ptice

Mrtve ptice lete iznad orlovog gnezda.
Mrtve price iznad zemlje Srbije.
I svetski strvinari i lešinari skupiše se oko lešine.


Kuda hodis mladi čoveče?Pred kapije raja rekoh ,
pakao ne tražim u njemu živim i svi u njemu živimo
a da to i ne primetimo.
O moj Bože zasto krila odbacismo?
Zar nas unisti nase postenje ?
zar nas pobi nase gostoprimstvo ?
Zar da nas ruse pagani,zar da nas svete nesveti?
Zar ako smo slepi ogrezli o krv da se u sopstvenoj
davimo?
Zar da nam majke radjaju mrtvu decu ?
zar da nam flase ispijaju oceve ?
zar da nam se deca jarme glavama mesto zitom ?
zar da nas tuga i plac oplakuju?

Nikad ne vide toliko vrana nad gradom Pančevom
Nikad ne vide toliko vrana nad Kosovom.
Zar da nam seme bude rasuto po jorganima ?
zar da nam zene nose bradu i brkove ?

Ustajte o vi mala pravedna bića
bolom skrhana , nepravdom obeshrabrena ,
o vi mladi ljudi ne dozvolite da vas porazi
sveopšte licemerje i ludilo.
Pravdom borite se , branite se istinom
jer je čelik satkan od pravde i istine.
A kad ona dozri u našim grudima , laćajte se mača
i sevajte munjama , vodite se snagom tigra
gnevom lava , upornošću bika i pronicljivosću orla,
i srcem naseg oca jednorodnoga.

Borite se o vi krotka i pametna stvorenja.
Nedozvolite da bića od boga porazena , od oca
proterana od majke oplakana oslabe vase razume
i ukrote vase snage.
Nedozvolimo više da linijom majčinskog očinstva
nastaju beskrupolozni , hiperinteligentni robovi
novca i zavladaju svetom i navuku nam skramu preko
ociju i zatame lica svetih.
Ti isti sto su ga izdali , telesno onesposobili
bogato unovčili i egzistirali nad njim.
Tako nastade red sitnih ptica grabljivica.
Ustajte vi Božanska bica , neka ožive vitezovi
iz Hrićanskih legendi , nek se ori himna o Svetom Savi ,
neka i od nas nešto ostane da ima ko da slavi.

Dan kada sam ostao sam

Bilo je to davno , stara rana jos iz vremena
kada se nafta bronzom nazivala , kada se točila medovina.
Bilo je tu rasutih zuba , raskomadanih  vilica,
isukanih sablji i jezika svuda okolo i škrgut zuba na Persijskim
grkljanima.
Pljuvao sam krv,sopstvenu i tudju ,limfu , znoj , mokraću
i osećao sve to svuda po sebi.
Miris znoja,krvi i izmeta raznosio je blagi vetrić
kroz Termopiski klanac.
Besno je šikljala Spartanska karotida
i zapljuskivala golemi krš Temopilskog klanca.
Sve vrvi od grčkih izdajnika ,perskijskih doušnika i plaćenika.
Na ovoj krvi će se podići Atina je bjesnuti krvavim tragom od 42 km.

Ne znam da li sam ostao živ , pipao sam obraze
osećao ruke , udove i mokraću u ustima.
Video sam sablasti kako strvinare , kidaju lešine
i osećao užasan smrad krvi , izmeta  i truleži
svuda po sebi .
Neumitno kao pravi pobednik izdizala se ledena
senka smrti , veličanstveno vaeći krikom iz bezdana.
Život se od tada razvijao nepravilnim tokom ,
čas je licio na eseje Atinskih stihoklepaca ,
čas je nalazio dodire sa grčkim mudracima
a često je upadao u anale 9-og kruga Dionisovog ludila.

Blagodet i lepota , instikt opažanja korisnog
, razdvajanje dobra i zla..
Sva ta pravičnost je ostala zatvorena u amfori vina
koja je sve imala ali u sebe nikog nije primala.
Vapila je za ženskom rukom ali nju je sprala krv
Termopilska.
Tako sam izgubio bit sebe , sve je ostalo bila spoljna
mimikrija.
Otupelost na sve ono sto je nadolazilo od spolja
kukavičluk od onoga sto je nadolazilo iznutra.

Vaga je ostala u rukama  vremena a tas
na našim ledjima.
Sve se broji velikim sumama.
Od mog lika i dela ostala je nakaradna
Korintska vaza.
lepota onoga a karikatutra ovoga vremena.
Tako je nastala krvava bajka o Leonidi
i nas 300.

Sam

Tvoje me ruke grle , tope me
tvoje me usne ljube , rastvaraju me
naša se tela spajaju postajemo jedno.

Osećan čudan u meni se javlja ,
sumnje mi ne daju mira , slutim
i kao da znam .
Dok sam s tobom tu
u ljubavi glasnoj
u svome sam
očaju sasvim sam.

U oku tvome kavez vidim.
Ruke mi tvoje lance i okove donose.
U svojoj čeznji i strahu ne osecam
dodir ni sreću ni usne ni noć ni dan.
Dok pakleni oganj u meni tinja
i pomamne oči djavolski isijavaju
zelja lagano ne mirno plamti
i otima mi spokoj i otima mi san.

Bestelesno lebdim na dodir od svega
od stvarnosti od mašte od ljubavi od igre.
Predosecaj moj više sumnja nije ,
sada sam siguran i sada znam
U svojoj cežnji i strahu ja sam uvek sam.
SAM......SAM.....SAM  i  SLOBODAN

Balada o malom demonu

 Moj mali demon sada spava
negde duboko u meni.
Nemirno spava , tišti ga sujeta
gladan je vatre i žedan krvi
i željan osvete.

Moj mali demon sada spava
punog stomaka
zaklučan u tamnim okovima
negde duboko u meni.
Mirno spava i sanja san
u kojem kuje plan uništenja
zatim se budi i nemirno hara
po mracnim kucima moje svesti.

Moj mali demon sada spava..

Volim te

Volim te , krijem te u kavezu od samog sebe.
Ne smem ti videti lice,  samo sa velikih
razdaljina.
Gde je sada savest?
Šutiram te i guram
i zatvaram u celije.
Onda se krišom napajam iz tvojih izvora.
Tada me nema , tada te ljubomorno
čuvam u svojim mislima.

Moja i suvise velika paznja te lako izgubi.
Tada lutam sam i trazim te po bezimenim orbitama.
Na kraju se sve opet pretvori u prah i pepeo.
Ostaje samo ono "Volim te" .
Iznova opet , i svaki put sve teže i teže ,
i teže i teže i teže i teže."Volim te ja".

Simbioza antagonista

Gledamo se blistavim životinjskim
sjajem u ocima.
Komuniciramo pitomim duhovima
nasih bića.
Posmatram tvoje bezbrizne oči
koje nevešto skrivaju boje
tvoje duse i rub tvoje želje.

Gledaju me ljupko
sa prihvatanjem svega ,
 na svaku se neznu rec osmehuju.
Kao da je svaka izgovorena rec laž...?!
Otvaraju se nežni porivi na usnama
dok kriju smrt iza svoje senke.

Ostala je hrpa prljavog veša u nama
koju su godine u nama talozile,
svirepo cekajuci trenutak da ga se
otresu.

Čini se da smo lak plen jedan drugome ?!
Uzdiseš u svom sebičnom zadovoljstvu
istovremo tvoreći u glavi misao za kraj.
"Svrši pogani pijani skote!"

Lica ubica

Lica ubica hodaju ulicama
sa očima od dragulja i srcima od kamena.               
Lica ubica pod crvenim svetlima
prazna i bolesno nasmejana                                                                 
Pod senkom suza kriju se ona
čelicne niti odzvanjaju njihovim glasovima,                                     
beton i armature njihovim snovima. 
Lica ubica spokojno gledaju zeleno sunce                                        
kome se zatire trag , mrtve reke koje su
nekad skrivale svet čudnih vilinskih bica                                        
iz legenda.
                                        

                                        
Na dnu svome sada nose mrtva tela ,
fekalije i grozničav izraz na pecaroskim licima                                    
koja uz vetar njisu glasovima
"Probudi se pokaži nam moć".                                        
Lica ubica zube su zarila u utrobu zemlje,
gamižu ulicama i kotrljaju se balegama
pod zastavom korova i zlatnim maskama
po ukaljanom licu poezije.                                        

                                  

Ljubičasta pesma

Želim udahnuti večnost
i zadrzati je dubiko u svojim plucima.
Želiim se vinuti u visine,obgrliti svod
svojim rukama i putovati sa zlatnim krugom
od istoka ka zapadu.

Želim plutati go po zvezdanom plaštu svemira,
posetiti druge svetove i raspšen na
hiljade života u vidu kišnih kapi
naći se ponovo ceo u zagrljaju zemlje.

Popeo bih se tada na njene najviše vrhove
i milovao ih poput devičanskih grudi.
Želeo bi tada ugrejati umorno telo i dušu
i poput lavine se skotrljati pravo u okean.

Odakle bih ponovo gledao zvezde,
večne nebeske dragulje i divio se
lepoti postojanja.
Tada bih svoju večnost prodao za jedan
trenutak,bas ovakav!

Kameni vrt neonskih ruža

Idemo tamo gde su zvukovi reci ,
gde se ruke čvrsto prijateljski stežu.
Tamo gde se misli radjaju kao celine,
tamo gde govore violine.

Ovde smo vezani
zracima zubatoga sunca.
U nedrima šuma trazimo svoj
izgubljeni vid.
Idemo tamo gde nas nosii svetlost
i trezni vetar pijane od biljnih nektara.
Pevaćemo pesme brzih reka,slapova i zlatnih jezera
pod komadom neba,
pod krznom zemlje i okriljem drevnih
hramova.

U carstvu blistavaih kupola u naručju večnosti
našoj ljubavi ne postoji kraj.
Spoznajmo čudesno prostranstvo koje se pruža
izvan kamenog vrta neonskih ruža.

Pustinjski Kralj

Tog jutra sam se probudio
u ogledalu video novo lice,
tada sam znao da sam opet iznad ,
u kući svetlosti , u zagrljaju
svilenog jutra,
van kaveza svakodnevice.
U pesčanim dinama sam pronasao
svoje carstvo ,
pobegao napolje i izmenio svoje lice
kao sto zmija menja svoje košuljice.

Svoje utočiste sam pronašao u obilju palmi
i kaktusi su sada moje mudro cveće.
Vetar je moj glasnik,vetar je moj oblik
vetar je moje lice.
Senke su moje sluge , one prate u stopu
usamljene karavane i govore miko su moji
gosti danas,ko ce sutra biti moje pridoslice.

Nebo je moje ogledalo.
Zrno peska je moje ime.
Sunce broji moje grehe.
Sunce vidi i vrline.

Srce

 












Moje je srce prazna luka
ispod starog očvrslog grebena.
Nju povremeno zapljuskuje more
i boji lepota koralnih sprudova.
Tu je i obilje pecina praznih
utociste čudnih dusa
koje galebovi redovno hrane ribama.

Svoju sam senku podao za vecnost
kadifu za mesec a ime za san.
Svoje sam nebo okito svilom
jutro podao za lupu bongosa.
Svojom sam klimom nasitio ovce
i podao čar za sretna zbivanja.