Uvek ista pesma

Uvek ista pesma me zatiče ,
pred vratima njene kuće.
Ona živi u senci bele mantije
iako devica odavno više  nije.
Ona je učaureni leptir ,
koji obitava iza bledog
detinjeg osmeha.
Suze bola su bela odora
njenog proždrljivog ega.
U svom plastičnom zamku
nosi je plima nedorečenih želja i snova...
Što ne može ona  učiniće lova.


Uzima svoju violinu u ruke koja drhti pod stiskom
njenih malih prstiju.
Zavija nad jednoličnom harmonijom života ,
zavija nad njenim slepim očima.
Trune nad 1000 puta istim
odsviranim melodijama.
Mogu se čuti se patnje drvenog srca
koje ispušta u nežnim isprekidanim zvukovima ,
na uvek isti način , s istim izrazom lica
i uvek ista pesma...