Nemo , gluvo , uvek isto sutra.

Posmatra boje zvukova i mrsti se ,
skida osmeh sa svog lica ,
i traži gršku koja ni postojala nije.
Zaokuplja pažnju pivom i stidi se od sebe ,
gde je nestao svet i gde se sada krije ,
gledao je samo sebe , video je samo sebe ,
mislio je samo na sebe.

Nemo , gluvo , uvek isto sutra ,
samo sećanja i mamurna jutra.

Padao je i grebao , ćupao je i gledao ,
gde je nestao svet ? Gde se krije sad?
Nekad mi je bio tako blizak , nekad tako drag.
Gde su sad ljudi ? da li ih je ikada i bilo?!
Ili su bili samo blede senke primećene
pod 3D naočarima?!

Nemo , gluvo , uvek isto sutra ,
samo sećanja i mamurna jutra.

Na uglu stoji mali čovek
pod lažnim osmehom se krije ,
i sutra , sutra , jebeno sutra ,
bolje da ga i nije.
Slepo hoda , svestan samo sebe ,
uvideo je svoj greh ali ga ne jebe.
Gleda levo , gleda desno ,
i misli da postoji ,
ali svestan je samo straha od ljudi
i panično se boji.