Sarkofag

Tuđim prokletstvom živim
koliko sam umoran i star?
Ne pamtim jer moje liceto ne odaje.
Nosim uspomene na mnoge živote
i tražim sada svoj spokoj i konačni mir.
Prokleto sam bezvredan i mizeran
Kao mumija živim zatvoren u sarkofagu
razjeden mrtvim rekama života.

Vreme me jede , prolaznost kao
neiskapiva reka teće mučnim košmarima.
Nema sunca , zvezde me ne posećuju ovde
na mom dnu.
Poznajem igru senki u tami , jezik buba
i srce tamnih kamenih zidova.
Svoje lice ne poznajem jer ga
dugo nisam video ,
svoj glas ne poznajem jer
ga dugo nisam čuo.
Moje biće trune i suši se
dok čeka dostojnu smrt da dođe.