Dan kada sam ostao sam

Bilo je to davno , stara rana jos iz vremena
kada se nafta bronzom nazivala , kada se točila medovina.
Bilo je tu rasutih zuba , raskomadanih  vilica,
isukanih sablji i jezika svuda okolo i škrgut zuba na Persijskim
grkljanima.
Pljuvao sam krv,sopstvenu i tudju ,limfu , znoj , mokraću
i osećao sve to svuda po sebi.
Miris znoja,krvi i izmeta raznosio je blagi vetrić
kroz Termopiski klanac.
Besno je šikljala Spartanska karotida
i zapljuskivala golemi krš Temopilskog klanca.
Sve vrvi od grčkih izdajnika ,perskijskih doušnika i plaćenika.
Na ovoj krvi će se podići Atina je bjesnuti krvavim tragom od 42 km.

Ne znam da li sam ostao živ , pipao sam obraze
osećao ruke , udove i mokraću u ustima.
Video sam sablasti kako strvinare , kidaju lešine
i osećao užasan smrad krvi , izmeta  i truleži
svuda po sebi .
Neumitno kao pravi pobednik izdizala se ledena
senka smrti , veličanstveno vaeći krikom iz bezdana.
Život se od tada razvijao nepravilnim tokom ,
čas je licio na eseje Atinskih stihoklepaca ,
čas je nalazio dodire sa grčkim mudracima
a često je upadao u anale 9-og kruga Dionisovog ludila.

Blagodet i lepota , instikt opažanja korisnog
, razdvajanje dobra i zla..
Sva ta pravičnost je ostala zatvorena u amfori vina
koja je sve imala ali u sebe nikog nije primala.
Vapila je za ženskom rukom ali nju je sprala krv
Termopilska.
Tako sam izgubio bit sebe , sve je ostalo bila spoljna
mimikrija.
Otupelost na sve ono sto je nadolazilo od spolja
kukavičluk od onoga sto je nadolazilo iznutra.

Vaga je ostala u rukama  vremena a tas
na našim ledjima.
Sve se broji velikim sumama.
Od mog lika i dela ostala je nakaradna
Korintska vaza.
lepota onoga a karikatutra ovoga vremena.
Tako je nastala krvava bajka o Leonidi
i nas 300.